Iguman Damaskin Valaamski je rođen 1795.godine u jednom selu u Tverskoj guberniji, u Starickom srezu, od oca Konona i majke Matrone. Na svetom krštenju dobio je ime Damjan. Gospod je svoga izabranika još u mladosti nadahnuo dobrim osećanjima, kako bi išao putem vršenja zapovesti Božijih. Godine 1816., u svojoj 20-oj godini, spoznavši sujetu ovoga sveta, on je izmolio roditeljski blagoslov i pošao u Bogospasavanu Kijevsku lavru, kako bi se poklonio ugodnicima Bozijim koji tamo nepropadljivo počivaju.
Odmah po napuštanju roditeljskog doma osetio je kako mu ozdravlja noga koja ga je zbog preloma bolela od mladosti, a kada je došao do ugodnika Božijih u Kijev, dobio je potpuno isceljenje, tako da ga posle toga do kraja života noga više nije bolela. Dobivši milost od Gospoda preko ugodnika njegovih, on je odatle nepokolebljivo pošao putem Gospodnjim, tražeci sebi tiho pristanište. Kada se vratio u roditeljski dom doneo je sa sobom blagovest milosti Gospodnjih koje su se na njemu pokazale.
Godine 1817. Damjan napušta roditeljski dom i uz Božiju pomoć polazi u Solovecki manastir; pošto se poklonio svetinjama toga manastira, na povratku je posetio Sjandemski manastir, da bi zatim vatreno poželeo da poseti Valaamsku obitelj. Manastir mu se veoma dopao, ali jos nije došlo vreme da tu zauvek ostane. Iz Valaama je otišao u Konevec, odatle u Tihvin, a posetio je i novgorodske svetinje. Sveta mesta je obišao sa dubokom pobožnošću, da bi se već 1819. vratio u voljeni Valaam, za vreme igumana Inokentija. Ovde je kao mudra pčela poceo da traži duhovni med, pa je tako došao u skit Svih Svetih. Uz put je sreo monaha Teodorita, koji ga je upitao: "Što, brate, nećeš da ostaneš u manastiru?" "Hoću, oče, ali ne znam u kom manastiru. Ne znam gde ce Bog da mi blagoslovi." "Ostani, brate,ovde. Mi imamo tri načina zivota." Njemu tada još nije bilo jasno šta ovo znači. "Kako to - tri načina?" "Evo, ovako: prvo se treba potruditi u manastiru, zatim u skitu, i na kraju u pustinji. Ostani, brate, evo ti moje brojanice. a molitvu obavljaj ovako: 10 puta Gospode Isuse Hriste Sine Boziji pomiluj me grešnog i jednom Bogorodice Djevo raduj se..., pa do kraja." Od ovih reci Damjanov duh se silno razgoreo i on je tada doneo odluku da zauvek ostane na Valaamu. Želeci pre svega korist za svoju dušu, upitao je oca Teodorita: "Sa kim da se na duhovnu korist posavetujem?" "Evo, idi kod oca Jefimija." "Kako ću sa njim da govorim?" "Ne boj se, tog oca su monasi prozvali duhovna udica."
Damjan je pošao pomenutom starcu Jefimiju, a starac ga je, videći duhom da mu dolazi budući svetilnik Valaama, dočekao zemnim poklonom.
Starčevo smirenje je toliko zbunilo Damjana, da je prozborio samo: "Želeo bih da se spasem, poučite me!" Otac Jefimije mu je dao mnogo dušekorisnih saveta, a onda mu je blagoslovio da ostane na Valaamu i poslao ga kod o.igumana da iznese svoju molbu. Otac iguman Inokentije ga je primio u bratstvo, a na rukovođenje u duhovnom životu poverio ga je o. Jefimiju. Stupivši u bratstvo, Damjan je obavljao razna poslušanja: šio je čizme i rukavice, mesio testo u pekari, hranio sirotinju.
Kada se konačno nastanio u Valaamu, što je prema otpusnoj potvrdi bilo 1819. godine, polozio je tvrd temelj svoga podvižnickog života vršeći pažljivo i razumno svako poslušanje koje bi mu nastojatelj davao. Prvo mu je bilo određeno da radi kao konjušar, a potom u pekari- da peče hleb.
Na Božić 1823.godine bio je postrižen u rasofora; od tada je počeo svakodnevno da ispituje svoju savest, često odlazeći kod starca Jefimija radi duhovnog saveta ili otkrivanja svoje savesti na ispovesti. "O, kako nam je lako bilo tada- govorio je- jer smo svakoga dana bili pripremljeni i za umiranje."
12.decembra 1825.godine postrižen je u monaštvo sa imenom Damaskin. Obukavši se u oklop pravde, dhovni ratnik je odmah počeo da pomišlja na povlačenje u usamljenicki život. U martu mesecu 1926.godine njegov starac, otac Jefimije, otišao je da živi u pustinju. Ugledajuci se na svoga starca i o.Damaskin je iste godine izmolio blagoslov od nastojatelja i otišao da živi u skit Svih Svetih, ispitujući drugi način života- skitski. Obavljajući crkveno bogosluženje, žitelji skita su tako lepo pevali, da je i iguman Venjamin često dolazio da ih sluša, i uvek je bio veoma zadovoljan njihovim pojanjem. Od duhovnih podviga i telesnih napora u skitu otac Damaskin je do te mere iznemogao, da je jedva mogao da čita u crkvi, pa je rešio da to saopšti nastojatelju. "Baćuška! Sta vam Bog blagovesti- osećam da sam veoma oslabio, da mi nećete mozda blagosloviti da ostavim poslušanje?" Iguman Venjamin je malo razmislio, pa mu je odgovorio: "Šta je bilo oče Damaskine? Nemoj da padaš duhom. Monah si- čak i da umreš na poslušanju, Gospod te neće ostaviti." Posle ovih reči, on se oslonio na volju Boziju i više nije ostavljao poslušanje i svoje duhovne podvige.
Revnujući velikim podvizima i želeci da okuša i treći način života- pustinjački, o.Damaskin je izmolio blagoslov nastojatelja, pa se 1.jula 1827.godine nastanio u dalekoj pustinji, kako bi u usamljenosti služio jedino Bogu. Njegovi tajni pustinjski podvizi samo su Bogu poznati. Mnoga iskušenja je tu pretrpeo od demona koji su ga nevidljivo ili vidljivo napadali; kusač mu se ponekad javljao u vidljivom obliku, izlazeci raščupane kose iz jezerceta koje se nalazilo pored njegove kelije, ali Gospod ga nije napuštao sa svojim utehama. Neprestano je imao molitvu i sećanje na smrt, o čemu mogu da posvedoče stvari koje i do dan danas stoje u njegovoj pustinjskoj keliji- stoličica za molitvu i mrtvački sanduk koji je sopstvenim rukama napravio kako bi tu polagao svoje mnogonapaćeno telo radi kratkog predaha. Da bi što više iscrpio telo nosio je gvozdene verige, o čemu je kasnije pričao jednom svom revnosnom učeniku; "Događalo se da počnem da činim poklone i da se verige tako zagreju, da postanu potpuno vrele; drugi put tako pritisnu telo, da to postane veoma bolno; ali zato su mi u dusi vladali radost i spokojstvo. Ah, kada bi bilo moguce da se čitav život provede tako!"
Godine 1830. otac Damaskin je bio premešten iz pustinje u skit Svih Svetih kako bi upravljao njime. Tu se on udostojio da dva puta vidi neiskazivu svetlost kako ishodi iz ikone Raspetog Spasitelja koju je uvek držao u keliji. U skitu je živeo oko pola godine: privučen tišinom voljene pustinje, izmolio je blagoslov nastojatelja da se opet onamo vrati.
Tako je otac Damaskin od 1827.do 1839. živeo u skitu i u pustinji. Ali, po reči Gospodnjoj, niko ne pali sveću da bi je metao pod sud, nego je stavlja na svećnjak, da svetli svima. Došlo je vreme da otac Damaskin bude postavljen na mesto nastojatelja Valaamskog manastira, da svetli svima i da ne spasava samo sebe, nego i mnoge druge.
U Sv.Sinodu je postojala uredba pod br.1657 od 23.jula 1813.godine, koja je propisivala da se nastojatelj za Valaamski manastir, u slučaju potrebe, određuje uvek iz reda valaamskih monaha, među onima koji su dostojni i sposobni da nepokolebljivo drze opstežiteljni ustav. Od 1833. do 1839. ova uredba nije bila poštovana: iz Konevskog manastira je za nastojatelja bio upućen o.Venjamin, koji je počeo da narušava poredak i ustav Valaamskog manastira, usled čega se u Valaamskoj obitelji pojavio nered i duhovno opadanje. Više crkvene vlasti su to primetile, pa je tako 18.novembra 1838.godine, po Carevoj volji, stigao ukaz da se iz Valaama hitno pošalje otac Damaskin kako bi bio posvećen za igumana. Po dolasku oca Damaskina u Petersburg, ober-prokuror Sv.Sinoda mu je saopstio da je Gospodaru ugodno da Valaamu odmah postavi igumana iz redova njegovog bratstva i da je čuo da bi otac Damaskin bio pogodna ličnost za to.
Careva naredba je brzo sprovedena u delo: 4.decembra iste 1838.godine oca Damaskina su u Kazanskoj crkvi rukopoložili za jerođakona. Toga dana obavljena je i veridba Velike Kneginje Marije Nikolajevne. Sluzio je preosvećeni Venedikt, episkop Revelski. Dva dana kasnije, tj. 7.decembra, rukopoložili su ga za jeromonaha, a 30.januara 1839.godine- za igumana.
Primivši žezal upravljanja manastirom, otac iguman Damaskin je svu pažnju posvetio dovođenju u red svoje obitelji. Kao premudri lovac on je od samog početka strelu usmerio prema krajnjem cilju, ali luk nije zategao odjednom, nego ga je zatezao postepeno, da se ne bi slomio, te je tako u potpunosti postigao ono sto je želeo - manastir je doveo u najbolji red; bratstvo je naraslo, duhovno je ojačalo, udahnut mu je Bozanski oganj istinskog podvižništva.
Posto je posvećen iz redova prostog monaštva, morao je da pretrpi mnoge neprijatnosti od svoje starije braće, koji su potajno priželjkivali vlast, a pored kojih je tako brzo uzveden u igumanski čin. Ali Gospod nije dao žezal gresnika na račun pravednog.
Kada je postao nastojatelj otac Damaskin nije gubio vreme, nego je najpre u duhovnom pogledu obitelj doveo u red, a onda se posvetio spoljasnjem uređenju manastira: ubrzo su se na raznim krajevima Valaama pojavili lepi skitski hramovi.
On se očinski starao za svakoga brata u obitelji, i malog i velikog, želeci da se svi urazume i spasu. Sve ih je privlačio svojom ljubavlju, a oni su mu pristupali kao rođenom ocu i dobrom pastiru, i u svakoj svojoj nevolji i nuždi dobijali su od njega duhovni lek. Mnogima od braće on sam je bio duhovnik i starac. Učio ih je da budu otvoreni i da ne skrivaju ni jednu pomisao. Umeo je tako da se postavi, da mu svako otkrije čak i svoje najtajnije pomisli. Spasenje duše svakog sabrata bilo mu je draže od bilo kakvog blaga.
Starc je umeo da izvrši reči psalmopojca: gnevite se, ali nemojte grešiti. Tamo gde je bilo neophodno da se isprave pogreške, činilo se da je pun gneva, ali on je duhovno bio potpuno spokojan te je na taj način postizao dva cilja: i da ispravi brata, i da sačuva svoj duhovni mir; zato su ga, i pored njegovih zamerki i prekora svi voleli.
Starčeva čista duša bila je ispunjena blagodaću Bozijom, zato su njegovi obrazi često bivali orošeni toplim suzama. Naročito je u poslednjem razdoblju svoga života veoma često plakao po Bogu. Na dan Svete Trojice, dok je čitao molitve određene za večernje, toliko se zaplakao da je jedva uspeo da ih pročita do kraja.
Imao je takođe dar umne molitve i prozorljivosti. Gospod mu je otkrivao i nevidljivo i nepoznato. Tako je jednom arhimandrit Jovan po dolasku na Valaam posetio o. Damaskina i obratio mu se rečima: "Starče Boziji, kaži mi koju reč na duhovnu korist." Otac iguman je malo poćutao, a onda mu je rekao: "Čitajte Prolog, tamo sve piše." Arhimandrit Jovan je bio poražen ovim rečima, jer je znao da se čitav život sprema da pročita Prolog, ali mu to nikako nije polazilo za rukom, pošto nije mogao da nađe dovoljno vremena da bi ostvario tu želju.
Starčev život se bližio kraju. Gospod mu je dosudio da ponese krst stradanja: godine 1871 bio je pogođen lakim moždanim udarom; taj udar predstavljao je početak postepenog gašenja njegovog života i njegove delatnosti.
Malo-pomalo udaljavao se od spoljašnjih briga pogružavajuci se u svoj duhovni svet; samo bi u naročito vaznim trenucima za život manastira jarko bljesnuo obasjavajući one koji su ga okruživali svetlošću opitnosti i ljubavi. Veći deo vremena provodio je usamljen u svojoj keliji. Tamo su s vremena na vreme viđali starca kako plače i kako se moli. Ponekad bi govorio: "Vi ćete ostati, a ja cu otići i neću se vratiti", pa bi zaplakao. Jednom ga je kelejnik, o. Aleksandar, upitao: "Baćuška, kažu da će nam za nastojatelja biti postavljen neko sa strane, a ne od naših." "Ne, čedo, ne brini. Ugodnici Božiji su već odavno izabrali nekoga medju našima."
Deset godina je otac Damaskin bolovao, a poslednje tri godine je potpuno iznemogao, no nikada nije pokazao ni najmanje nezadovoljstvo načinom na koji ga je služio njegov kelejnik. Od 1871. godine svake nedelje i u sve velike praznike obavezno se pričešćivao svetim Božanskim Hristovim Tajnama. Svete Darove je primao sa naročitim osećanjem. Neko vreme pre smrti počeo je da se pričešćuje dva puta nedeljno, a poslednjih dana zivota nije uzimao nikakvu zemaljsku hranu. Veče pred smrt se pričestio Sv. Hristovim Tajnama sa velikim umiljenjem i suzama. Bio je toliko slab da je jedva uspeo da prozbori:" Slava Bogu".
Pred smrt je poželeo poslednje pomazanje, što je izvršio o. namesnik, potonji iguman Jonatan. Noć uoči smrti proveo je bez sna. Bilo je očigledno da se muči, ali se nije žalio. Pročitali su mu Akatist Majci Božijoj, potom je jedan jeromonah čitao Jevanđelje. Starac je ležao kao bez svesti i samo bi povremeno otvarao oči. Pošto više nije imao snage da izgovori ni reč, osećanja umiljenja i zahvalnosti izražavao je pogledom.
Ujutro 23.januara 1881. godine postalo je sasvim jasno da je njegov kraj sasvim blizu. Pročitali su mu molitvu za ishod duše. Starac je hteo da se prekrsti ali nije mogao. Spustio je ruku na grudi, tiho uzdahnuo i zauvek počinuo snom pravednika u 9 časova ujutro, u vreme liturgije.
Bio je okružen jeromonasima, jerođakonima, shimonasima, monasima i bratijom, koji su sa suzama u očima posmatrali to divno upokojenje. Kelija je bila ispunjena mirisom tamjana. Jeromonasi su stajali u epitrahiljima i sa upaljenim svećama, a pred ikonama su takođe gorele sveće i kandila.
Pokojnikovo lice je izgledalo mirno i uzvišeno, to je zaista bio kraj pravednika: časna je pred Gospodom smrt prepodobnih Njegovih.
Pet dana do pogrebenja pokojnikovo telo se nalazilo u toploj prostoriji, ali ni najmanji zadah od njega nije se osetio. Oko sanduka svog dragog počinulog oca sa ljubavlju su se tiskala sva njegova osirotela valaamska deca, kao da je još živ. Zbog starčeve teške bolesti dugo pre toga nisu ga videli.
Nakon opela sa litijom, uz tužnu zvonjavu zvona, čitava valaamska obitelj je ispratila telo oca Damaskina na novo groblje, gde su ga predali zemlji na mestu koje je sam odredio, blizu crkve, iza oltara. Bratstvo je svome nezaboravnom igumanu sa ljubavlju podiglo spomenik- veliki granitni krst na postolju sa natpisom: "Sluga Božiji Damaskin, upokojio se 23.januara 1881. godine u 86-oj godini života; manastirom je učinu igumana upravljao 42 godine, a ukupno je na Valaamu proveo 62 godine."
(Valaamski manastir i njegove svetinje, 1990)
